“IZ HRVATSKE S LJUBAVLJU” by BOB LEVIN
“The Comics Journal” je nabolji časopis iz teorije stripa koji “Fantagraphics Books” tiska već 40 godina. / “The Comics Journal” is the best magazine for the comic theory published by “Fantagraphics Books” for last 40 years.
INTRODUCTION BY TUCKER STONE, EDITOR OF THE COMIC JOURNAL: “here at tcj, bob levin leads us on a journey through the history of ivana armanini, and the work of komikaze, leading up to the anthology’s 18th edition receiving the 2020 alternative comics award from the angoulême festival – picture meisel giving a nod in appreciation of a life well-lived, like michael caine at the end of the dark knight rises.” – LINK
Thank to Bob Levin for the book and the including chapter “From Croatia with love” @ “Goshkin At Large” ! / THANK TO EDITOR OF THE COMIC JOURNAL WHO ALLOWED US TO PUBLISH AND TRANSLATE BOB LEVIN’S ARTICLE for the catalog of NOVO DOBA festival (Branislav Dragičević)
Kada je Majzel počeo da piše o stripovima, bilo je onih koji su negodovali govoreći kako ne zna ništa o njima. Ovo negodovanje nije bilo u potpunosti neosnovano; koliko god da je popunio rupe u svom neznanju, na sceni se pojavila još barem jedna ili dve generacije stripadžija koje nije ispratio, tako da je 30 godina kasnije verovatno znao proporcionalno manje nego što je mislio.
No, kad ga je kontaktirala jedna hrvatica zbog zajedničke “ljubavi” prema stripovima i ponudila da mu pošalje da pogleda njene radove, nije joj objasnio da reč “ljubav” nije nikad koristio ni za šta osim za ono što je osećao, i što i dalje oseća, prema njegovoj pokojnoj supruzi, niti joj je rekao da zapravo ne čita stripove. Rekao je “Naravno.”
Imao je 77 godina, tri godine je bio udovac, i preživeo je srčani udar toliko jak da se svakodnevno, sa nekom vrstom prekaljenje zbunjenosti, čudio upornosti sopstvenog neprekinutog postojanja. Nije imao ideju koliko dugo će ovo osećanje, pa čak i on sam, trajati, što je celu stvar činilo još više začuđujućom. Svakog jutra bi sedeo u jednom kafeu, okrenut ka prozoru iza kojeg su prolazili ljudi, glumci u predstavi čiji zaplet nikad neće moći ni da nasluti, i dodavao reči svojim trenutnim kreacijama. Pored zadovoljavajućeg hemijskog odgovora koji bi svaka usavršena rečenica okidala u njegovom mozgu, uživao je u iznenađenjima koja su mu donosili njegovo pisanje, sudbina i, u ovom slučaju, međunarodna poštanska služba. Jednog dana bi čuo da je neko našao njegove uvide toliko značajnim da nadilaze sve sa čime se taj čitalac prethodno susreo. Već sutradan, neko bi njegovu prozu našao toliko „bizarnom“ da bi je mogao objasniti samo kao proizvod „loše ture meskalina“ ili „mozga uronjenog u LSD.“ A sad je jedna knjiga koju je napisao pre čitavu deceniju toliko uticala na jednu umetnicu iz Bafaloa da je uspela da ga poveže sa jednim umetnikom u Srbiji koji je onda povezao njega sa ovom novom obožavateljkom udaljenom skoro 10000 kilometara.
1.
Ivana Armanini je nakon završetka studija na zagrebačkoj Akademiji lepih umetnosti, provela narednih nekoliko godina izlažući svoje slike na više solo i grupnih izložbi. A onda ju je prijatelj upoznao sa svetom alternativnog stripa.
Hrvati su nakon jednog veka izloženosti stripu naučili da gledaju na strip kao na literaturu za decu i debile. Ali mogućnosti mešanja vizuelnog sa književnim zaintrigirao je Armanini. Dok je radila kao freelancer (plakati, flajeri, bukleti, kompakt diskovi), predavala (u osnovnim i srednjim školama, kao i privatno), vršila restauracije (crkve, kapele, oltari) i visila u jedinom zagrebačkom pank klubu, istraživala je načine na koje bi mogla da prenese „anarho-kulturne“ poruke kroz strip.
2002. godine Armanini pokreće Komikaze, organizaciju koja će proizvoditi, promovisati i distribuirati strip izdanja koja izražavaju „univerzalne ljudske vrednosti“, bez ograničenja u pogledu „narativne forme u okviru realističnog načina izražavanja.“ Tražila je stripove ispunjene elementima ulične umetnosti, akcionog slikarstva, ekspresionizma, apstrakcije, sa aspektima filma, književnosti i muzike. Jurila je za eksperimentalnim, razigranim, smešnim, a ne zanatskim, akademskim ili manirističkim.
Komikaze su pokrenule internet stranicu na kojoj su stvaraoci mogli da izlože svoj rad i razmene informacije i ideje. Ove radove su objavljivali na Internetu, u fanzinima i štampanim antologijama. Pokrenuli su i Femicomix kako bi podržali svoje ženske članove. Učestvovali su na radionicama i festivalima, „jer,“ kaže Armanini, „oni povezuju underground mesta, grupe i produkcije, …čineći jednu mrežu savremene umetnosti bez granica… koja je idealna za nomade.“ A danas je ovih umetnika nomada oko 300 i dolaze iz 55 zemalja.
Armanini je poslala Majzelu jednu Komikaze antologiju, tri njena mini-strip izdanja*, jednu zbirku njenih kraćih radova i jednu knjigu na kojoj je radila sa još jednim autorom. Pročitao ih je jednom, dvaput, pa im se vraćao i treći i četvrti put. Vodio je svoje beleške i zapisivao svoje misli. Prolaznici u kafeu koji bi videli stripove na njegovom stolu bili bi zadivljeni ili bi frktali s prezirom.
- Po redosledu pominjanja, to su stripovi “She Must Be Mad“, „FMCX,“ i „Nini Zine.“
2.
Pišući o stripovima, Majzel je formulisao skup uverenja – ili predrasuda – za koje je povremeno mislio da treba da ih postavi uz svoja pisanija, kao upozorenja na paklicama cigareta. Jedno od njih glasilo je da antologije nisu preterano interesantne.
Ni Komikaze, ni Armanini nisu ga ubedili u suprotno. Antologija je sadržala radove 23 umetnika na engleskom sa hrvatskim prevodom (ili obratno). Radovi su prikazivali devijantno ponašanje seksualne, nasilne i fiziološke prirode. Suprotstavljali su se fašizmu i izražavali depresiju. Niste morali da pročitate veliki broj alternativnih stipova da bi se upoznali sa ovim brigama. Pa čak i da ste bili upoznati sa njima, antologija je loše mesto da ih ponovo sretnete, jer nijedan pojedinac u njoj nema prostora ni da ih dublje istraži, a kamoli da zadrži originalost.*
Ali dok je Majzel razmatrao kako da je otpiše, misli mu se uskomešaše kao i njegov espreso kad je slučajno udario nogu od stola. Svakako, u Americi je većina tabua bila toliko uništena da se ponekad pitao postoji li još neki tabu koji bi se mogao razbiti smelošću nekog strip umetnika. Ponekad mu se činilo da bi se morali izazvati oni tabui koje je uspostavila levica; a kad bi video gde bi to moglo da odvede, osetio bi kako gubi dodir sa svojim apsolutističkim verovanjem u Prvi amandman. Pogledajte samo haos koji je Robert Kramb prouzrokovao. Dajte tu slobodu nekome ko se ne šali; pomnožite to sa nekoliko hiljada; dajte njihovim čitaocima da glasaju; i šta dobijete? Krvavi šulj koji okupira Belu kuću. Ako internet stranice mogu da iznađu načine da iskorene robote, zašto ne mogu da iskorene kurcoglavce?
Doduše, šta je on znao o hrabrosti sedeći udobno u jednom Berklijskom kafeu? U najmanju ruku, Komikaze su bile dobro mesto da započne svoje istraživanje umetnika iz Srbije, Hrvatske i Makedonije. A neki od radova su ga šutirali u oba oka – crno-bele forme Damira Stojnića koje se bore da ih primetite kroz izobličenu buku belih i crnih, pa precizni prikazi insekata koji nadziru uništenje ljudi Ive Artoski, do gomoljastih čudovišta okupanih bojama Bambi Kramer. Međutim, da li je zaista imao vremena da nađe još njihovih radova? Da sazna nešto o njihovim uticajima i ciljevima? Njegovi dani su bili ograničeni. Njegov mozak pretrpan. I zar mu ne bi bilo bolje da bude zadovoljan sa onim što ima nego da se dodatno zatrpava?
- Majzel se sigurno osećao posramljeno kad su Komikaze, u trenutku dok je pisao svoj članak, dobile glavnu nagradu festivala alternativnog stripa u Angulemu za 2020. godinu, u konkurenciji sa 36 drugih učesnika.
3.
Majzelovo najsnažnije predubeđenje, i ono u koje je imao najmanje poverenja, bilo je to da stripovima treba suditi prema njihovim rečima.
Jedan od mini-stripova Ivane Armanini nije imao reči. U drugima bi se možda moglo i naći poneko BOOM ili A HA, ali oblačići sa tekstom su bili retki, a razgovori nepostojeći. S vremena na vreme, Majzel bi razumeo poneku poruku. (Uspevao je u tome u trenucima kad bi glava Donalda Trampa pukla usled gomilanja svastika u njegovom telu. Kamo sreće!) Međutim, češće se mučio da ustanovi Ivaninu nameru. U svojim stripovima Ivana bi ukidala ne samo reči, već često i ono što možemo da prepoznamo, kao da teži da zarobi misli/iskustva/osećaje koji su vezani samo za nju. Majzel je ovde mogao da oseti strip koji teži da postane umetnički objekat vredan izlaganja u muzeju, rečit koliko i etrurske vaze. Njeno uklanjanje jezika, stranice njenih stripova ispražnjene od svega osim dizajna, čak je i teži papir na kojima su odštampani išao u ovom pravcu.
Cenio je ovaj pokret. Zašto bi bilo važno da li je neka vizija prikazana na papiru ili na platnu? Da li je izmerena u kvadratnim centimetrima ili metrima? Da li je razbijena u nekoliko kadrova na stranici ili je oivičena ramovima i okačena na zid? No, nije li ovo bilo u suprotnosti sa duhom stripa? (Nešto u njemu je i dalje verovalo da bi stripovi trebali da budu jevtini.) Zar stripovi ne trebaju da budu dostupni masama? Mini-stripovi Ivane Armanini možda zadovolje one koji su spremni da ih iznova listaju i razmatraju, ali to više priliči nekakvoj intelektualnoj eliti, a ne rulji koja čita stripove u boji. Kažiprstom je prelazio po ivici svoje šolje. Međutim, mora li priča imati „značenje“? Setio se odgovora jednog „j=e=z=i=č=k=o=g“ pesnika čiji rad je kod njega izazivao sličnu vrstu zbunjenosti – „Šta „značenje“ uopšte znači?“
Činilo mu se da mini stripovi pripadaju svetu koji je sve manje bio njegov. Svaka nova sedmica donosila je novinske članke koje nije ni želeo da pročita. Profili slavnih kuvara. Analize o tome da li video igrice predstavljaju zavisnost. Ili bi se prežvakavalo na temu uticaja softvera za prepoznavanje lica. Sećanja na srednjoškolske ragbi utakmice i žal za devojkama sa kojima se nije zabavljao sve više i više su prekidali njegove jutarnje meditacije. Osećao je kako postaje previše star za svakodnevicu. Prozor ga je razdvajao od sve većeg broja stvari. Ako bi ga neko upitao za mišljenje o Superboulu ili o istragama u Kongresu ili o primarnim izborima za predsednika, on bi samo slegao ramenima. Nešto bi se desilo ili bi se desilo nešto sasvim drugo. U nekim društvima, bio bi dovoljno star da ga proglase za mudraca čiji savet se poštuje, dok bi ga u nekim drugim proterali na pučinu.
Ivanini mini stripovi ležali su ispred Majzela poput misterija koje su, trag po trag, čekale da budu rasvetljene i razrešene.
4.
A onda imamo i celu tu stvar sa mrakom/grehom. Majzel je nekada bio onaj lik kojem biste slali svoju šokantnu knjigu na čitanje. Ali sada je njegova ljubav prema skandaloznom oslabila, njegovo oko je, osvrćući se unazad, bilo zagledano negde drugde.
U Ivaninoj zbirci 52 priče pod nazivom „Katalog“ (2000 – 2015), cele strane iskakale su kao posteri nalepljeni na zidove usred suzavca i bačenih cigala. Usamljeni kadrovi bockali su kao dečije groteske. Linija u stripu je retko kad izgledala tako ubojito. Retko kad je crna toliko zastrašivala, a bela sijala kao led. Priče su bile dosledno osuđujuće. Zlo je pritiskalo čovečanstvo. Ljudi su tavorili u bedi. Krv će ubrzo da provri.
Centralni ukras na Majzelovom stolu bila je strip adaptacija zbirke kratkih priča „Pustolovine Glorije Skot“ hrvatske LGQBT aktivistkinje Mime Simić.* Neki kadrovi su sadržali tekstualne oblačiće; na nekima su reči bile poređane navrat-nanos, tamo-amo. Neki tekstovi su bili na hrvatskom, a neki na engleskom. Glorija se mogla pojaviti nalik na krompir, kao asamblaž geometrijskih figura, ili kao glava, zubi, plemenska maska ili valentinsko srce**. Lektura teksta nije bila na spisku prioriteta. Likovi se „golisaju“ a ne „golicaju“, imaju „usi“ a ne „uši“, osećaju „gadženje“ a ne „gađenje“. Zbog nemarnog preloma teksta pojavljuju se „najbli ži“, „ko ji“ i „po nudio.“ Atmosfera ovog stripa je haotična, a apsurdnost je njegovo vodeće načelo.
Skot je detektivka koja živi u Londonu. Njena pomoćnica Meri pripoveda njihove avanture iz Velike Britanije, Barselone, Praga, i jednog dela Dalmacije u kojem žive ljudožderi Indijanci. Među likovima su bezruki Bil Klinton, izvesna Dorotea Lang, kći Fricova, Semjuel Džonson i njegov dobri prijatelj Džems Bozvel, Miranda Ričardson, Marta Rivz i Hari Palmer i niko od njih nema nikakve sličnosti sa bolje poznatim stvarnim ličnostima na kojima su zasnovani. Likove opsedaju propuštene menstruacije, heroinska zavisnost, prežderavanje, zatvor, napadi urlikanja, trudnoće sa žigoloima, nekrofilija i moždani udari. Odsecaju im se glave, siluju ih, bodu nožem, truju, abortiraju uz pomoć „primitivnog vakuma,“ vade im organe, vrše samoubistva i majkoubistva, napadaju ih psi i ubijaju ih gasom i građevinskom mehanizacijom. Razrešavaju se neki zločini koji se ni ne pominju u tekstu. Neki likovi se osuđuju na smrt bez ikakvog objašnjenja. Neke ubijaju zbog zločina koje nisu počinili. Čak i Glorija i Meri ubijaju neke od njih. („Ionako nam se nije dopadao,“ objašnjava Meri.)
I sam Majzel je pisao o mraku. Čitao je Selina. Gledao je „Parazita.“ Okrenuo je stranicu u novinama sa vestima o tome kako se Evropska unija prodaje poljoprivrednim baronima, na stranicu koja objašnjava kako je dobitnik Nobelove nagrade šurovao sa generalima osuđenim za genocid, pa na stranicu koja otkriva kako je šef meksičke policije primao mito od jednog narko kartela. Znao je da Brazil i Australija gore i da plastika ubija kitove i lako je mogao da zamisli kako je COVID-19 odbrambeni odgovor naše planete na ljudsko razaranje. Ali njegov uspon iz mračne jame u koju je upao nakon smrti svoje supruge i sopstvene bolesti ostavio ga je u uverenju da je bolje živeti na svetlu nego u tami. Briga, podučavaju nas Budisti, je projekcija u budućnost koja ne postoji. Samo je trenutak stvaran i u njemu smo najčešće dobro.
Pitao se da li Ivanina tama proističe iz njenog ličnog života ili iz geo-političke situacije u kojoj je odrasla. Pitao se kakva prava ima da izražava mišljenja o psihološkom sklopu jedne žene sa Balkana. (Šta je on umišljao? Da je Rebeka Vest?) Još jedna novinska vest mu je privukla pažnju. Odobren je predlog proslavljenog romanopisca za TV ekranizaciju o požaru koji je usmrtio 36 posetilaca žurke u jednom Ouklendskom skladištu, koji je inače bio dom mnogim nezavisnim umetnicima. Autor priče, koji je bio prijatelj velikog broja žrtava, bio je uveren da je „nepravedno da neko ko je potpuno nepovezan sa „uradi-sam“ umetničkom scenom profitira od ove priče.“ Naročit problem je imao sa scenarijem, koji se vrti oko jednog nesrećnog mladića koji je bio jedan od poručnika u skladištu, umesto da bude film o nejednakim platama, manjku adekvatnog životnog prostora za siromašne umetnike, ili o „dubini“ radova upokojenih. „Osećanja njihovih porodica i njihovih voljenih moraju biti na prvom mestu,“ pisao je. „Moramo nastaviti da razmatramo ova trnovita pitanja naracije i kontrole.“
Majzelu je došlo da vrisne „Napiši sopstveni scenario!“, a pitanja narativne kontrole nisu bila prisutna tokom njegovog razvoja koliko ni video igre u njegovoj spavaćoj sobi. Njegov učitelj pisanja ga je ohrabrivao, „Šekspir nije bio ni kralj, a ni žena.“ Danas je Šekspir samo još jedan matori belac, a belce treba ignorisati jer, kao što je lepo primetio jedan drugi momak u kafeu, koji je doduše „disovao“ Dostojevskog, kad je rekao „Pogledajte šta nam uradiše od sveta.“
Izgledalo je kao da pisce uteruju u torove koji se svakog dana sve više sužavaju. Zar da piše samo o belim, srednjeklasnim, sedamdesetogodišnjim Jevrejima koji ne veruju u boga? Da li mu je njegova parking nalepnica za invalide koju mu je izdala uprava za registraciju vozila dozvoljavala da govori u ime svih onih koji su hendikepirani?
- Ivaninu adaptaciju je prvobitno objavila jedna vodeća hrvatska izdavačka kuća 2005. godine. (Bilo joj je potrebno pet godina da je završi i zaradila je 500 dolara.) Dopunjeno izdanje sadrži dodatne epizode, „sređeniju“ grafiku i više je „čitljiva.“
- Evo i same Armanini kako govori o svojoj umetnosti: „Bila sam fascinirana grotesknom atmosferom priča Mime Simić, ali način na koji sam ispričala tu priču je posve drugačiji od originala. Ono što mene zanima i ono što ja crtam su raspoloženja i atmosfera. Veliki deo priča je izbačen na uštrb mračnih kompozicija i ekspresivnih crteža. Likovi nemaju prepoznatljiva lica; čak ni London nije ničim naznačen. Tekst je ponekad potčinjen kontrastnim crnim i belim površinama. Figurativna strana crteža svodi se na nelično simboličko predstavljanje. Ako je Glorija besna, oštre, suprotstavljene ivice crnih i belih površina će poleteti kao noževi. Ako se odmara, nacrtala bih je u nekoliko lenjih pokreta. Nisam se trudila da ponavljam istu priču već da prenesem moje intimno čitalačko iskustvo. Priči su dodavani mnogi apstraktni i ekspresionistički delovi, a tu su i označitelji za neke stvari iz mog iskustva koje su povezane sa tekstom kako bi proizvele potpuno novo čitalačko iskustvo. Ono što je važno je način na koji komuniciram moja iskustva: karakter linije; količina sivih tonova; izgled slova; izbor zaobljenijih ili oštrijih oblika.“
5.
Na kraju krajeva, Majzel je odavno verovao da su stripovi loša forma za „realizam“, bilo da je u pitanju istorijski, politički, biografski ili memoarski. Odavale su ih njihove „nerealne“ slike. (Neka ljudi sami „vide“, pomislio je.) Čista proza dozvoljavala je više informacija, ohrabrivala je nijansiranje, produbljivala misao. Ali ponekad bi stvaraočeva mašta uspevala da prenese strip na neko posebno mesto.
„Mangelos Vol. 1“ je genijalna knjiga. Čudnovata, šaljiva, intelektualna studija umetnika i filozofa Dimitrija Bašićevića (1921-97), sa crtežima Ivane Armanini i tekstom Marka Goluba. Uvela je Majzela u nepoznate svetove i osnažila njegovo razumevanje sopstvenog sveta. Armanini kaže da ova knjiga nije „konvencionalna“ biografija, već „dijalog… koji prihvata sve [Mangelosove] protivrečnosti i koji ponovno stvara jedan autentični zamišljeni univerzum koristeći samo njegove deliće.“ Kul.
Bašićević je rođen u Šidu, koji je u to vreme bio deo bivše Jugoslavije, a danas je deo Srbije. Njegova porodica se bavila zemljoradnjom, a njegov otac je takođe bio umetnik; a Bašićević je doktorirao istoriju umetnosti 1957. godine. Njegovi kritički zapisi i njegov rad kao kustos muzeja i upravnik galerije ohrabrivali su razvoj apstraktne umetnosti u istočnoj Evropi i podržavali samouke umetnike. 1959. godine, bio je jedan od osnivača avangardne grupe Gorgona. Preuzevši ime „Mangelos“ (po jednom mestu u blizini Šida), izlagao je radove koje je čuvao u tajnosti 20 godina: sveske, školske tablice, globusi, na kojima je ispisivao slova, reči i rečenice na latinskom, gotskom, grčkom, staroslovenskom, koristeći ćirilicu, glagoljicu i rune. On je to zvao „pisanje slikarstva, slikanje literature.“ „Sliku negirati čineći je od reči, reč negirati slikajući je.“
„Mangelos Vol. 1“ je podeljen u četiri poglavlja: „Manifest nad manifestima“, „Šidska teorija“, „Tabula Rasa“ i „Non (Bitka za plemenitost)“.
„Manifest“ proglašava da je civilizacija dostigla tačku koja za umetnike znači da je mišljenje postalo „zasnovano na principima društvene funkcionalnosti… umesto emotivno ustrojenim jedinicama…“ U „Šidskoj teoriji“, Mangelos puši cigarete, noseći težak džemper i naočare, pravo oličenje ujačkog, srednje-evropskog intelektualca, koji iznosi tezu da oni koji govore o „tri Van Goga“ ili „nekoliko Pikasoa“ ne greše mnogo jer se ljudske ćelije obnavljaju svakih sedam godina i da, ako je verovati ovome, postoji „devet i po Mangelosa.“ U poglavlju „Tabula Rasa“, Mangelos govori novinaru kako je između 1935. i 1942. godine u svojim sveskama obeležavao smrt svojih poznanika tako što je pored njihovih imena docrtavao male crne kvadrate i da je tako započeo svoju „borbu sa nečim što se može nazvati umetnost.“ U poslednjem poglavlju, neko ili nešto zvano Non iscrpljeno je od bitke (možda, ali ne i nužno, bitke za plemenitost). Van Gog izvlači iz svoje torbe životinje napravljene od tkanine. One oživljavaju. Kada pogledaju u Nona, on postaje „plemenit i dobar.“
Majzel je bio zbunjen u najmanju ruku. Na ulici ispred kafea, kamionet za čišćenje ulica je usisavao smeće iz slivnika. Mrvilica unutar kamioneta je pretvarala ostatke od kafe u prah. Šta je značilo da umetnost treba da bude zasnovana na „društvenoj funkcionalnosti“? (Nije mu zvučalo dobro.) Kakav značaj je imala činjenica da svaka osoba starija od sedam godina umnožava i svoju ličnost nakon obnove ćelija? I zašto je reč umetnost pisana kurzivom? (Zvučalo je sarkastično, kao da je „umetnost“, šta god ona bila, precenjena.) Kako jedan pogled životinje, koja je oživljena tkanina, može bilo koga ili bilo šta da učini „plemenitim i dobrim“, i na koji način nam je to svima od koristi? Majzel je došao do zaključka da se Mangelos sprda i to u službi opšteg dobra, koje mu je, barem trenutno, izmicalo.
Vizuelna umetnost Manifesta je primarno sačinjena od globusa na mračnoj pozadini ili od planeta uronjenih u podjednako mračan kosmos. Ponekad su na njima bili ispisani brojevi ili fragmenti teksta na francuskom. Na kraju se nalazi planeta sa ispisanim brojevima od 10 do 1, a iza nje, u mraku, isti ti brojevi, samo veći, ispisani obrnutim redosledom. Vizelne predstave Mangelosa u „Šidskoj teoriji“ bivale su na svakoj narednoj stranici sve mutnije umnožavanjem sve većeg broja mračnih tačaka, sve dok njegov lik u potpunosti ne iščezne i dok se tačke ne sažmu na nivo nečega što će postati ćelije čija obnova ga ponovno ovaploćuje. Sledi devet kratkih poglavlja, od kojih je svako posvećeno jednom periodu Mangelosovog života, a naslov svakog od njih predstavljen kao naslov nekog filma ili televizijske serije, sve do poznih godina kada naslovi počnu da otpadaju sa ekrana i zameni ih praznina ili linije koje takođe krivudaju u mrak.
Mangelosova „borba“ sa umetnošću (ili „umetnošću“) sletela je negde između Majzelovog espresa i omota od energetske štangle. Ako je „Mangelos Vol. 1“ bila misterija, mogli bismo reći da je pronađeno nekoliko leševa i da su svi otišli na ručak. Ukoliko je u pitanju romansa, mnogo pogleda se srelo i sve stranke su zašle za drugi ugao. Mrak – taj ponavljajući motiv mraka – podsetio je Majzela na crne kvadrate nacrtane pored imena umrlih u sveskama iz Mangelosove mladosti. U svetlu svog tog mraka – mraka tadašnjeg, mraka sadašnjeg i mraka nadolazećeg – šaljiv odgovor je zvučao dobro koliko i bilo koji drugi. Ideja o obnavljanju ličnosti tokom nečijeg života mu je bila privlačna. Majzel je mogao da izbroji nekoliko svojih života, a ovaj koji vlada njime nakon operacije je bio kao nijedan do tada.
Nečiji ranac je ležao na podu. Uglačana crna koža. Džepovi sa rajsferšlusima različitih veličina. Izdržljivi kaiševi sa mekanom postavom. Nije bilo nikoga za susednim stolom. Ništa nije ukazivalo na to da će se neko vratiti. Ključ od toaleta je visio na zidu, što znači da nije bio u upotrebi.
Kada večernje vesti nisu izvestile da je kafe odleteo u vazduh, Majzel je rešio da se vrati tamo idućeg jutra.
BOB LEVIN’S REVIEW @ NOVO DOBA’S CATALOG 2020
VIŠE / MORE:
