IZVOR: PORTAL STRIPVESTI
Svaka umetnost kao da ima potrebu da se deli na mejnstrim i andergraund. Ispravka: Svaka moderna, masmedijska umetnost. Autori poput Roberna Kramba, Gilberta Šeltona i Arta Spiglmena izvukli su (oni bi verovatno preferirali reč “prokrijumčarili”) andergraund iz geta pornografskog stripa sa namerom da osveže medij novim idejama i pruže alternativu okoštalom, šabloniziranom glavnom toku koji nije dozvoljavao proboj ni jednoj od tih novih ideja. Andergraund strip učinio je što i pank u muzici: pored plime novih ideja, oterao je u drugi plan kategorije tehnike (zanatstva) i discipline. Andergraund kod nas, tokom sušnih devedesetih obavio je funkciju održavanja stripa u životu. Gerilski pristup izdavaštvu učinio je da i neke glavnotokovske autore shvatimo kao andergraund, kroz magazine mešovite koncepcije, poput “Trona” i “Strip-manije”; Fanzini su za to vreme, opet, nudili 100% andergraund uspevši da izbace neke od autora kao alternativne crtačke zvezde – u krugovima zaljubljenika, naravno. I jedni i drugi, ipak, najzaslužniji su za održanje kontinuiteta u izdavaštvu, a time i u čitalaštvu. Okončanjem tog perioda, andergraund se vraća prvobitnoj funkciji: kritici, istraživanju i provokaciji. Ova dva pristupa stripu ponovo se distanciraju jedan od drugog, bilo to dobro ili loše.
Jedan od eksponenata andergraunda u Hrvatskoj je on-line časopis “Komikaze, pod uredničkom palicom Ivane Armanini, Gorana Cveka i Svena Cveka. Internet je svakako pouzdano sredstvo da broj stigne do čitalaca i ostane idejno i finansijski nezavisan. Opredeljenje da se umesto engleskog preferira domaći jezik ograničava ciljnu grupu čitalaca, ali etablira “Komikaze” kao lokalnu pojavu, sa ciljem da utiče na lokalnu scenu, i time će taj uticaj svakako biti veći. Proboj u svet – večna preokupacija – ostavlja se mejnstrimu. Prvi broj “Komikaza” prezentovao je tvrd hrvatski andergraund kroz radove autora koji će se kasnije redovno pojavljivati ovde: Vančo Rebac, Damir Steinfl, Emil Jurcan, Vinko Barić, Ivana Armanini i ostali autori ovde prezentovani, ostaće zaštitni znak Komikaza. Tvrd andergraund, rekao sam, jer je svaki trag konvencionalnosti pokušan biti iskorenjen. Glavni pravci u kojima se krenulo su deformacija realističnog crteža, simplifikacija do geometrijskih oblika, i na kraju, košmarno-ekspresionistička struja koju bih najpre poredio sa slikama Žan-Mišel Baskijata, nespretno hronološki svrstanog u pop-art. Pop-artu bi se najradije priklonili ovi autori, zbog stalnog kritičkog pogleda prema popularnom stripu. Još od Kramba, lutajući motiv andergraunda bili su likovi najpopularnijih dečjih stripova. Ovde tu struju predstavlja Damir Steinfl, translirajući likove iz basni perverzijom, morbidizacijom u surovu sliku kako bi ti junaci danas izgledali, ili uopšte, kako izgledaju van pozornice. Baskijatu mnogo sličniji stilom je Vančo Rebac, a u narednim brojevima javiće se još autora slične orijentacije. Na žalost, javlja se fenomen iscrpljivanja eksperimenta u vizuelnoj dimenziji, pa se kao scenarijo često javlja običan geg ili nonsens; U ovoj formi scenario praktično nema funkciju u stripu, postavlja se pitanje, ima li svrhu eksperiment ograničiti sam na jednu dimenziju stripa.
Nonsensu su priklonjeni Nadan Rojnić, Vinko Barić, ali i svi ostali u manjoj ili većoj meri. Izdvojio bih Vinka Barića zbog stila neočekivano prilagodljivog temi stripa, koji ide sve do kolaža sa Mikijem Mausom i Pajom Patkom u jednoj od manje surovih transpozicija viđenih u ovdašnjem andergraundu. Tu je i Ivana Armanini sa stilizovanim, čvrsto koncipiranim tablama koje odudaraju od prividne krimi-tematike njenih stripova. Radi se o dobro osmišljenom kontrastu i eksperimentu na svim nivoima. Isto se može reći i za Milana Manojlovića – Mancea, koji eksperimentiše sa sledom događaja i geometrizacijom prizora, da bi u pojedinim radovima utonuo u apstraktni ekspresionizam. Emil Jurcan pružio je interesantno objašnjenje svog rada u formi strip-eseja, a preokupacija su mu mračne strane svakodnevice. Upadljiva je pojava Skamfaka, sa njegovim crtežima na kockastom papiru iz sveske. Svrha njegove pojave u magazinu je, čini se, dalja “andergraundizacija”, hermetizacija časopisa, kao da taj proces nije već dovoljno odmakao u delima Ivana Kuharića ili Mira Župe. Kroz pojavu Skamfaka nazire se još jedna sličnost sa slikarstvom sa polovine veka: Nalaženje draži i inspiracije u “primitivnom” slikarstvu, odnosno stripu. Broj zaključuje zograf koji je i sam predstavljen nekim od ekstremnijih hipnagogičkih vizija.
Drugi broj doneo je raznovrsnost i bolje vladanje tehnikom kroz radove Iva Gašparića, Romana Tolićija, Ivana Košutića. Irena Jukić osvežila nas je stilski elegantnim crtežom i širokim zamahom ka kompleksnom, osmišljenom konceptu. Politički geg u samom sadržaju broja je pojava Franje Tuđmana (alias Janka Mesića), a već predstavljeni autori nastavljaju pravcima u kojima su pošli u prethodnom broju. Izdvaja se strip Mitrevskog ”Čarovnik”, Ivanini atmosferični kozaži, Jurcanovi crteži preciznije dočaravaju atmosferu, Barićev crtež dobija na šarmu – bilo to dobro ili loše za pravac za koji se opredelio – a Rojnić se već ustalio u klasičnom humoru obojenom lokalnim koloritom.
Treći broj doneo je značajan priliv iz inostranstva; Claudio Parentela iz Italije, Šveđanin Lars Sjunnesson, Poljak Jacek Fras… Sjunnesson radi minimalistički, darkerski kako to već samo skandinavci umeju. Hofbauer je odličan u crtežu, pogotovo u eksterijerima, dok je priča dovoljno dobra da prati crtež i ne zasmeta mu. Dunja Janković poseže ka interesantnom, ambicioznom, stripu sa efektnim obrtima. Zanimljiv je i foto-strip Nebojše Milikića, Gašparićeva novopronađena melanholija i stil zbog koga se ovaj strip približava mejnstrimu (naravno, ne sa negativnim predznakom). Ivana Armanini nas ovaj put uskraćuje za onaj efektan kontrast, mada se stilski kreće u istim vodama. Mitrevski se dinamičnijom linijom približava zapadnoevropskom andergraundu, a poslastica broja je Jurcanova i Cvekova “The holes of former real”, storija o industrijalizaciji i konzumerizmu, ilustrovana efektnim kolažima.
Četvrti broj predstavlja dosta novih autora kao što je \ul Bastilja sa fotostripom koji se, nažalost, iscrpljuje u vizuelnom. Igor Čoko od ovog broja doprinosi animacijama, rudimentarnim, ali i one su korak u pravcu potpunog korišćenja izdavačkih mogućnosti interneta. Isabel Grosse izvlači u prvi plan gotovo zaboravljeni punchline, Maja Veselinović prati zanimljiv koncept čak i kad on šteti pojedinačnoj epizodi, Ondrej Svadlena Novotny čiji se stripovi najpre mogu opisati kao interesantni. Tu je po prvi put i Neda Dokić, osvežavajućih radova zbog neke atipične vedrine u njima.
Peti broj predstavio je Lazara Bodrožu sa radovima obojenim jednim drugim lokalnim koloritom i zbog toga, opet, sužene ciljne publike, zatim Vostoka u svom klasičnom izdanju,te u Srbiji poznatije Septika, Lazendića, Radovana Popovića…
Šesti, zasad zadnji broj predstavlja pokušaj kosmoplovaca da prenesu nadrealne slike Kortasarove proze, Opačićeve apstraktne igre spektrom boja, ali i izvesnu bezidejnost autora kao što je Volođa… Seljakov “Kako sam naduv’o babu” predstavlja sve vrline i mane lokalnog stripa: delo koje je jednima urnebesno, drugima može biti potpuno besmisleno. Vostok se, uobičajeno, bavi Kafkom, Maja Veselinov predstavlja uspelu priču o našim ćudima. Čokove animacije su sve bolje i bolje, tu je i zanimljiv Ivanin foto-strip, Hofbauerove ilustracije, nažalost date previše sitno, a plene masovne scene Dunje Janković.
Andergraund opredeljenje Komikaza podržava redukovan dizajn sajta. Bela pozadina nije najsrećnije rešenje ali ovde se ona potpuno uklapa.
Estetika ružnog bila je uvek sastavni deo adergraunda. To je i najprihvaćeniji postulat predstavljenih autora. Crtež je u dodiru sa pomenutim Baskijatom, ali i Nadrealizmom zbog izvesne instrumentalnosti, i sa apstraktnim ekspresionizmom – paradoks jer crtež nikad ne prelazi u čistu apstrakciju. Problem nastaje onda kad i pisanjem scenarija preovlada instrumentalizam i improvizacija. Crtež tada ima očiglednu prednost nad scenariom, i eksperimenti i eventualni pomaci se tada odvijaju samo na ovom planu (što, srećom, nije pravilo). Kao kontrast njima stoje stripovi razrađenog, elegantnog stila, a kompleksne, angažovane storije stoje kao dragulji u gotovo svakom broju, i time upotpunjuju ova izdanja.
Uobičajene zamerke andergraund stripu u pogledu privrženosti estetici ružnog, devijaciji, deformaciji i degeneraciji, jednostavno ne stoje. Na kraju krajeva, tvrditi da ružno nije prihvatljiva kategorija u umetnosti je kao tvrditi da veliki književnici ne koriste psovke u svojim delima (nedavna izjava jedne popularne pevačice). A ako u vizijama andergraund stripa i postoji senka mentalne bolesti, ta kreativna bolest po senzibilitetu je bliska bolesti Van Goga ili infantilnosti Salvadora Dalija; ako su njihove vizije indukovane narkoticima, bliske su LSD-indukovanim vizijama Bitlsa, halucinogenim slikama ulsed gladi Miroa, Bodleru, Magritu ili bilo kojem drugom umetniku koji je na taj način nalazio svoju inspiraciju. No ni to u suštini nije bitno. O delima se ne može govoriti uopšteno, već se primeri moraju posmatrati pojedinačno. Deo kvalitetnih i trajnih dela u Komikazama biće u zbiru isti kao i drugde, samo će, zbog svesnog napora u tom smeru, udeo kreativnosti i inventivnosti biti daleko veći.
